Vsekakor se strinjam s tabo, Adrian.

Ko sem bila depresivna, mi ljudje kakršen si ti, sploh niso prihajali naproti. V stanju globoke žalosti, nezadovoljstva, izogibanja stikom z ljudmi, je to popolnoma pričakovano. Ni srečanj, ni komunikacije, ni sreče, ni zadovoljstva. A tudi ni rešitve s psihologi in psihiatri. Vsaj taka je moja izkušnja. Pravzaprav slaba, ker je pri psihiatrih, s katerimi sem se srečala jaz, popolno pomanjkanje empatije. Vsaj pri meni je bilo tako. Sama sem se pobrala iz krize, brez zdravil in brez psihiatrov ali psihologov.

Je pa res, da v času depresije, je vse prej kot dobrodošlo iti v Dekonstrukcijo iluzije. V tem se popolnoma strinjam, to bi bil še en neuspešen pobeg iz stanja, v katerem se znajdeš.

Zato Dora, če si depresivna, če ne vidiš smisla v življenju, ne naredi tega koraka. Najprej izplavaj in potem plavaj.

Tako je moje skromno mnenje, ki sem ga podala, ker imam izkušnjo, ki šteje.

Vse dobro!!!

Ako čovjek nije doživio sve aspekte pojavne stvarnosti (što uključuje nevjerojatnu uspješnost i vrhunsku sreću) i ako nije solidan majstor životne igre, uvijek će ostati vjerojatna mogućnost da je njegova “želja” za izlazom samo želja za srećom. Vjerojatno je da se radi samo o još jednom gubitniku koji projicira svoju materijalnu i drugu neuspješnost u navodnu trans-duhovnu ambiciju prema prosvjetljenjem. Sve u svemu – depresija je siguran znak nespremnosti za dekonstrukciju iluzije.

Stanje antiiluzorne monomanije moglo bi se opisati osjećam zadovoljstva, potpune ispunjenosti materijalnim, duhovnim i društvenim vidovima života. Vrhunska uspješnost i djelotvornost, postignuće u svakom smislu, emocionalnom, karakternom, intelektualnom, akademskom i svakom drugom. Ništa ne nedostaje, ništa nije problem i sve je nadohvat ruke te se postiže s lakoćom. Ipak, usprkos tome, ili možda zahvaljujući tome, zapaža se suštinska iluzornost perceptivne i doživljajne stvarnosti, te se sve žrtvuje uz apsolutni fokus (monomanija) ne bi li se otkrila istinska stvarnost.

Nije moguće zamijeniti depresiju i antiiluzornu monomaniju. To su dva različita, na mnogo načina suprotna stanja. Prvo zahtijeva adekvatni stručni tretman psihologa ili psihijatra, druga je izvan njihovog dosega i uklanja se jedino prosvjetljenjem.