Viveka razgovori – 9. vježba.
Podsjetnik: članak/poglavlje je tokeniziran, a to znači da možete postati vlasnik njegovog “spisateljskog NFT-a”!
Izdvojene zamisli
Ako pobliže promotrite akademsko okruženje drevne Indije, pronaći ćete da je ono uglavnom bilo posvećeno epistemološkim pitanjima. Samo znanje – vidja – uvijek je istinito. Ono što nije istinito je neznanje – avidja. Kako ćete prepoznati znanje i razlikovati ga od neznanja?
Jednostavan savjet bi glasio: nemojte ništa pretpostavljati.
Zapadni znanstvenici se ne drže uvijek toga. Primjerice, oni prihvaćaju grandioznu pretpostavku na bitnom mjestu, iako znaju da se ona ne može potvrditi, a zatim nastavljaju s tog mjesta kao da se ništa nije dogodilo. Radi se o pretpostavci o neovisnom postojanju vanjskog, materijalnog svijeta.
Možda vam izgleda neobično, ali ako razmislite o tome shvatit ćete da se takvo neovisno postojanje nikad ne može dokazati.
Descartes i njegova ideja “zlog demona” sukladna je sa Shankarinom idejom Maye. Descartes kaže:
Morao bih smatrati da nemam ni ruke ni oči, ni meso, krv a ni osjetila, već da pogrešno vjerujem da posjedujem sve to.
Zamijetite nešto važno: kada Descartes ili Shankara kažu da je nešto iluzija, to ne znači da to nešto ne postoji!
Skloni smo pogriješiti u načinu na koji razumijemo ono što smo čuli ili pročitali. Lako je pomiješati ideju obmane s idejom ne-postojanja. Ako je nešto obmana, to ne postoji, nije li tako?
Ne. Nije tako. Postoji. Potpuno postoji. Ali, postoji u iluzornoj stvarnosti te obmane. Ne postoji u stvarnosti kakva jest, ali u toj posebnoj, subjektivnoj i najvjerojatnije lažnoj stvarnosti, itekako postoji.
Kada shvatite ovo što je napisano, nikad više nećete ponavljati suvremenu mantru duhovnosti koja kaže da “svatko ima svoju istinu” te da je “nečija istina vrijedna za onoga čija je”.
Podsjetite se na osnovni zaključak viveke: samo je jedna isfina o bilo čemu. Dakle, samo je jedna istina o naravi stvarnosti.
Ako to razumijete sada biste morali postaviti temeljno filozofsko pitanje: kako stvarnost kakva jest doista izgleda? Htjeli biste to znati, zar ne? Lijepo. Ali kako?
Kako znate to što znate? Ili, još bolje, kako znate to što mislite da znate? I evo nas na mjestu na kojem počinje epistemologija!
Za prosječna čovjeka u ljudskom stanju, odgovor se pronalazi u „tjelesnom“ iskustvu. „Tjelesno“ je u navodnicima jer se radi o tumačenju. Nema ničega unutar samog iskustva što bi navodilo na njegovu stvarnu tjelesnost.
Za zapadnjačkog znanstvenika, odgovor je u perceptualnom konsenzusu. Znanje je potvrđeno ako zapažamo istu stvar ponovno i ponovno, te se to zapažanje ne mijenja od promatrača do promatrača.
Za viveka studenta oba su pristupa neprihvatljiva. Prvi, zamisao da je nešto tjelesno samo zato što nam se čini da je tako, neprihvatljiva je jer bilo kakvo tumačenje bez izravna znanja ne može biti osnova daljnjeg istraživanja.
Što se tiče perceptualnog konsenzusa… pa, sve donedavno to je bio tvrd orah i utvrda znanstvene dogme. Stari majstori advaite (i drugi slični njima, poput Zhuangzia i njegove dvojbe o snu u kojem sanja da je leptir, pa se na kraju pita nije li on zapravo leptir koji sanja da je čovjek) mučili su se s analogijom sna.
Platon je pokušao objasniti što se događa sa zidom u pećini i sjenkama koje baca svjetlost Sunca izvan pećine; Shankara je prizvao Mayu, gospu od iluzije, a Descartes se žalio na zlog demona. Ali, nijedan od njih nije zamisao o „pravoj“ stvarnosti podvrgao takvoj sumnji kao što su to učinila računala i VR.
Ako proširimo tu analogiju, kako da znamo da se um, koji je prema trenutačnoj znanstvenoj paradigmi rezultat moždane aktivnosti, zapravo nalazi u mozgu? Kad bi se um nalazio negdje drugdje, primjerice u elektroničkom okruženju ili u sasvim duhovnom okruženju (poput nekog drugog super-uma), ne bi bilo načina da um zapravo odredi gdje se nalazi.
Kakva god da je stvarna situacija, um mora odlučiti o stvarnosti. On to čini putem tumačenja iskustva i stvaranja pretpostavki o njihovoj naravi. Dakle, ako se tu pojavi neka greška, nju je napravio um.
U pokušaju rješavanja problema izravnog znanja, zapadni filozofi i folozofi znanosti prihvaili su zamisao “opravdanog istinitog uvjerenja”. Ne znamo, ali je opravdano da u to vjerujemo. Naravno, ako je nešto uvjerenje, onda je konstrukcija. Nasuprot tome, Shankara tvrdi da je vidja, znanje, bez konstrukcija, te da nipošto nije ispunjeno njima.
Kao steći takvo znanje?
Sada se približivamo osnovnoj viveka metodologiji koju ćemo razmatrati u sljedećem poglavlju pod naslovom “Arhimedovska točka”.
Pitanja za razmišljanje
- Kako razumijete zamisao da je neovisno postojanje vanjskog, materijalnog svijeta samo pretpostavka?
- Što mislite, je li moguće da je ono što zovemo stvarnost samo konstrukcija uma?
- Razumijete li da se pogreška oko stvarnosti ne događa u ISKUSTVU, nego u umu koji tumači to iskustvo?
- Ako razumijete odgovor na pitanje broj 3, razumijete li da različita iskustva NEĆE promijeniti tumačenja uma te da se pogreška može ukloniti jedino U UMU?
Sada je red na vas. Napišite svoje misli, komentare i pitanja.
Ovu objavu možete pročitati i na drugim jezicima: Slovenski Engleski
Moglo bi vas zanimati
5 komentara
Marija
1. Kako razumijete zamisao da je neovisno postojanje vanjskog, materijalnog svijeta samo pretpostavka?
Neodvisnost obstoja materijalnega sveta vključuje predpostavko, da je nastanek materijalnega vesolja izključno iz materije – torej neodvisno od česar koli drugega. Ali drugače: teza “Vesolje je nastalo z velikim pokom.”, ne odgovori na vprašanje kaj se je zgodilo milijoninko sekunde pred “velikom pokom” – kaj je sprožilo veliki pok.
Ker zananost na to vprašanje nima odgovora, je trditev o neodvisnem obstoju zunanjega materijalnega sveta, zgolj nedokazljiva predpostavka.
2. Što mislite, je li moguće da je ono što zovemo stvarnost samo konstrukcija uma?
Izhajam iz trditve, da to kar dojemamo kot stvarnost dejansko obstaja – ampak v iluzorni resničnosti.
Lako se vprašam, kaj je bolj resnično: to kar doživljam v budnem stanju ali morda to kar sanjam? Platom s svojo prispodobo o votlini pravi, da je naše doživljanje stvarnosti kot sence, ki se rišejo na steno votline – torej iluzija, konstrukcija uma.
3. Razumijete li da se pogreška oko stvarnosti ne događa u ISKUSTVU, nego u umu koji tumači to iskustvo?
Za viveko je enako napačna predpostavka, da se resničnost definira kot materijalna, kot tudi predpostavka da se le ta definira kot duhovna. Viveka govori samo o izkušnji brez dodatnih pridevnikov.
Kaj je to, kako je nastalo, tega vsaj za zdaj še ne vemo. Kakršna koli razlaga v tej smeri bi bila za Šankaro “nesprejemljivo kombiniranje resničnega in lažnega – torej avidja/neznanje.
S sprejetjem teze, da je to kar imenujemo naša resničnost, samo rekonstrukcija uma, ne zanikamo obstoja izkušnje (izkušnje poletnega vetra, izkušnje pogleda na sončni zahod…).
O razlagi izkušenj pa se mora odločati UM. To dela z razlagami izkušenj, vzročno posledičnem povezovanju in ustvarjanju predpostavk o naravi izkušenj. Torej, če se naredi pri tem kakšna napaka, jo je naredil UM – izvor ustvarjanja iluzije je “telo uma” – manomajakoša.
4. Ako razumijete odgovor na pitanje broj 3, razumijete li da različita iskustva NEĆE promijeniti tumačenja uma te da se pogreška može ukloniti jedino U UMU?
Razumem, da so izkušnje neutralne. Če izkušnje niso vzrok za napačno sklepanje, potem tudi po tej poti ni možno odpraviti napake. Napake nastanejo zaradi različnih konstruktov UM-a. Torej je po Šankari pravo znanje vidja, znanje brez konstruktov in bi torej moralo biti enostavno, ali vsaj tako enostavno, da ga laho študent viveke spremlja od začetka dokonca :).
Hvala za podporo!
Manca
1) Predpostavka o neodvisnem obstoju materialnega sveta izhaja iz interpretacije uma, znanost pa uporablja orodje uma, ne da bi prej raziskala to orodje. Čeprav vemo, da um lahko dela napačne zaključke, nekako zanemarimo to napako v primeru, da gre za zaključek, ki koristi vsem. Ob tem se spomnim na pregovor, da vedno vidimo resnico tam, kjer jo želimo videti. Predpostaviti nekaj za resnico, ker si to zavestno ali nezavestno želimo, je torej zelo nevaren korak na poti iskanja Resnice.
2) Vprašanje se mi zdi podobno tistemu, ali je vse iluzija. Stvarnost, ki jo zaznavamo preko uma (ki nima razvite viveke) je samo konstrukt. Kar pa ne pomeni, da ne vsebuje resnice, ki nam je trenutno nedostopna.
3) & 4) Ja, to je razvidno že iz tega, da ljudje lahko doživimo enako izkušnjo, a jo velikokrat tolmačimo drugače. Nabiranje različnih izkušenj torej ni pot do Resnice in osvoboditve, kvečjemu lahko še poglabljamo iluzijo.
anja
V tem članku omenjate, da se je znanje delilo v dve kategoriji: tisto, kar se sliši – śruti in tisto kar se spominja – smṛti. Zakaj je to pomembno? hvala
Adrian
Šruti, ono što se čulo ili naučilo je vedski ekvivalent današnjeg akademskog pristupa. Mi imamo čitanje znanstvenih i stručnih radova i reference, oni su imali tradiciju.
Smrti (prisjećanje na znanje, otkrivanje znanja u sebi) danas gotovo da ne postoji kao epistemološka kategorija. Viveka se u potpunosti oslanja na smrti, a ne na šruti. Štoviše, šruti je nepoželjan pristup u viveki. Svaki viveka student će prije ili kasnije morati staviti upitnik na sve što je do sada čuo i naučio.
katja
1 Mogoce, ker v Enosti ne obstaja razlike med notranjim in zunanjim svetom? V 6. poglavju pisete, da je meterialno telo sestavljeno iz 5 elementov. Se pravi je tudi”zunanji materialni svet” sestavljen iz teh elementov. Potem tudi tukaj ni neodvisnosti. Ker ne poznamo resnice je to reklo predpostavka ki lahko sloni na utvari vendar vseeno obstaja.
2 Dokler ne pridemo do resnice je ” nasa resnicnost” samo iluzija, ki sloni na izkusnjah oz. konstruktih uma. Ko iznicimo vse konstrukte, pridemo do resnice, do trenutka odgovora na se zadnje vprasanje.
3 & 4 Pomeni, da izkusnja pove umu kako naj si um razlozi to izkusnjo. In um se to nauci in dalje daluje kot avtopilot. In to so ti konstrukti uma. Zato je vseeno ali so mozgani v lobanji ali kje drugje. Zato se napaka lahko odpravi le v umu. Kakrsna koli nova izkusnja ne odpravi napake v umu, doda le nov konstrukt. Um bi moral delovati “samostojno” ne glede na izkusnjo.
Hvala.